VLASOTINČANIN Hristifor Crnilović Kica (1886-1963) za svoje sugrađane bio je čudak, izložen nerazumevanju, podsmesima i neprihvatanju u toj meri da su njegovi sugrađani nestašnu decu plašili njime.
foto: privatna arhiva
Za njih je Kica bio neko “kuj se pa negde odvukuja da dovukuje neke starudije…”, a samo za retke simbol požrtvovanosti i samoodricanja koji je, živeći u svom svetu, želeo da sačuva od zaborava kulturno nasleđe i običaje Srba na prostoru današnje Severne Makedonije, južne Srbije i Kosova i Metohije. Mala sredina nije trpela ljude ispred svog vremena.
Podrugljivo su ga zvali Pustood, ali Hristifor živi i posle smrti zahvaljujući tome što je svoj život “slagao u drvenim sanducima” i tako iza sebe ostavio najveću etnološku zbirku na Balkanu sa 2.600 različitih predmeta. Kica je, na konju, lutao brojnim selima i prikupljao narodne nošnje, upotrebne predmete, ručne radove, nakit, stari novac, oružje, duboreze, kandila i druge religijske predmete…
Rođen je u porodici Prokopija Đokića Crnila, imućnog vlasotinačkog trgovca. Uz njegovu podršku završio je Kraljevsku umetničku akademiju u Minhenu. Radio je kao profesor umetnosti u Negotinu, Skoplju i Aleksincu, ali je letnje raspuste koristio za misiju koju je sam sebi postavio. Sve je počelo kada se ovaj junak, iz bataljona 1.300 kaplara, vratio u otadžbinu, a nakon što je preživeo albansku golgotu. Pored ljubavi prema slikarstvu, tada počinje da ga okupira etnografski rad. Živeo je skromno. Kažu da je štedeo na jelu i odelu, kako bi parama od profesorske plate mogao da kupuje ćilime, vezove i druge ručne radove. Najveći broj predmeta koje je prikupio potiče iz 19. veka, ali među prikupljenim nakitom ima i naušnica starih i po 600 godina.
foto: privatna arhiva Hristifor Crnilović – autoportet
– Svako ko se upozna sa njegovim životom i zaostavštinom ostane bez reči. Njena vrednost nije samo u brojnosti predmeta, nego i u načinu istraživanja i prikupljanju podataka. Zbirku su Kici tražili iz Pariza i rodnog Vlasotinca, ali je ustupio Beogradu, pod uslovom da bude izložena kao posebna celina – ispričao nam je Nebojša Ilić Ilke, autor nagrađivanog dokumentarnog filma o ovom čoveku.
Posle višemesečnog istraživanja film je počeo citatom: “Postoje ljudi, naizgled neobični, osuđeni na svaku muku, ali ne i na zaborav”. O tome se brine i Etnografski muzej u Beogradu, koji je za smeštaj Crnilovićeve zbirke obezbedio i renovirao Manakovu kuću. Kica je izrađivao i etničke karte i, na osnovu prvenstveno ženske narodne nošnje, sam je izdvojio tri kompleksa: moravski, vardarski i šopski. Hristifor Crnilović je poslednje dane života proveo u kući svoje sestre Leposave Stamenković u Vlasotincu, gde su dve sobe pretvorene u njegov atelje i mračnu komoru, dok je o etnološkoj zbirci brigu vodila njegova sestra Zora.
Споменик у ВласотинцуFoto: фото: приватна архива
POGLEDAJ GALERIJU
Među “Sinovima vlasotinačkim”
ŠEST decenija od smrti svog nepravedno skrajnutog sugrađanina Vlasotinčani su obeležili tako što su mu podigli spomenik. U njegovu čast priređena je i izložba slika, a na keju Vlasine našao se i Kicin lik među “Sinovima vlasotinačkim”. I leskovački Narodni muzej je istim povodom priredio gostujuću izložbu Kicinih predmeta prikupljenih u ovom gradu i njegovoj okolini.
