Siniša Pavić je sigurno najznačajnija ličnost i stvaralac u istoriji jugoslovenske i srpske televizije. Ogromno delo koje je stvorio nema uporedbe ni sa jednim drugim, niti će imati.
foto: I.Mitić
U jesen 1971. godine, tada mladi pisac, je u redakciju igranog programa Televizije Beograd doneo scenario prve četiri epizode serije „Diplomci“ i tako je počela blistava karijera koja je trajala više od pola veka – istakao je dramaturg Slobodan Terzić u obraćanju prisutnima na komemorativnom skupu kojim se Vlasotince oprostilo od Siniše Pavića gde je ovaj proslavljeni pisac i scenarista proveo poslednje decenije života.
Tokom večeri sećanja, uoči 40 dana od smrti čuvenog autora velikog broja popularnih televizijskih serija, održanom u vlasotinačkom Kulturnom centru Terzić je naglasio da je u vreme kada je Siniša počinjao televizija bila daleko iza filma i književnog stvaralaštva.
foto: I.Mitić
– Smatralo se da je ona, kao medij, efemerna i da nije vredna da se najtalentovaniji bave njome. Pavić je razumeo da je vreme koje dolazi upravo vreme tog medija. Zlatno doba serija, kako se označava današnje vreme, Siniša je prepoznao pre nego što se pojavilo. On je pronašao svoj put i svojim delom obogatio, nasmejao i edukovao generacije gledalaca koji su kroz njegove serije mogle da razumeju i shvate svet u kome žive. U formi koja bi se najpribližnije mogla odrediti kao televizijski roman Siniša Pavić je ispričao priče o nama, u jednom teškom, prelomnom trenutku istorije, tačnije i umetnički snažnije nego u bilo kom drugom obliku umetničkog izražavanja – zaključio je Terzić i dodao da bi se naši životi mogli rekonstruisati po Sinišinim serijama i da „ ova zemlja, kojim čudom, nestane“.
foto: I.Mitić
On je podsetio prisutne i na Sinišin roman, bestseler, „Višnja na Tašmajdanu“ i scenarija za filmove „Čudo neviđeno“, „Tesna koža“, „Laf u srcu“, ali i na njegove dokumentarno-istorijske drame po kojima je Televizija Beograd, uz BBC, bila poznata u celoj Evropi. Terzić je „Bolji život“ ocenio najboljom, „Vruć vetar“ verovatno najvoljenijom, a „Banjicu“ najbolje napisanom serijom Siniše Pavića.
Sinišin prijatelj dr Slobodan Davinić, nefrolog i glumac amater, za koga je šira javnost saznala u seriji „Bela lađa“ gde je tumačio lik Grigorija, kazao je da je Pavić bio jednostavan i izuzetan čovek koji je voleo ljude sa svim njihovim manama i vrlinama.
– U svim njegovim ostvarenjima u centru pažnje je čovek, konkretan lik, njegove osobine, unutrašnja previranja, osećanja, misli i odnos pojedinca prema sebi i svom okruženju. Svaki put kada se prikazuje serija Siniše Pavića okuplja se cela porodica i zato su one gledanije, u ko zna kojem repriznom terminu, od mnogih premijera drugih serija kada se porodica razbeži – podvukao je dr Davinić uz podsećanje da je Pavić bio i vrstan pravnik i sudija, a da je u penziju otišao, praznog stola, bez nerešenih predmeta.
Glumac Predrag Smiljković i Bratislav Petrović, predsednik opštine, su najavili da se već razmišlja o načinima na koje će Vlasotince da čuva sećanje na Pavića koji je ovu varoš toliko voleo da je odavno odlučio da mu tu bude i večna kuća.
– Mislim da mu je mnogo značio duh ovog malog mesta i to kako se ljudi u njemu, jedni sa drugima, ophode. I nama je to kao porodici značilo. Na sahrani, kada smo primali saučešća, došao je ceo grad, i svako je, to je moja supruga primetila, imao potrebu da nam kaže po nešto lično što ga veže za mog oca. To nam je, istovremeno, bilo i najteže i najlepše i zauvek će nam ostati kao uspomena – rekao je u svom emotivnom govoru Sinišin sin Vladimir Pavić.
Siniša Pavić preminuo je 16. avgusta u 92. godini života. Sahranjen je dan kasnije na vlasotinačkom groblju. Ispraćen je od ljudi koji su ga istinski voleli i koje je on najviše voleo. Svojom dobrotom osvojio je Vlasotinčane koji se se sa njim oprostili minutom ćutanja, ali i aplauzima velikom delu koje je ostavio uz pomoć olovke i karo papira.
PISAO I DNEVNIKE
Vladimir Pavić je kazao da ima neverovatnu privilegiju da svog oca poznaje kakav je bio i o čemu je razmišljao i pre nego što se rodio. Siniša je ostavio mnogo dnevnika koje je vodio od svojih gimnazijskih i studentskih dana, sve do 1957. godine kada je otišao u vojsku. Vladimir je sa publikom podelio Sinišina tadašnja razmišljanja i strah od starosti, kao i to da se često pitao hoće li stići da uradi sve što je naumio.
foto: I.Mitić
– Oko sredine filma spopao me je strah od starosti. Ne znam koji mi je bio đavo. Neki matorko na filmu, koga mi je bilo veoma žao, zagledao se u lepu mladu devojku u jednoj letećoj iluziji proleća. I onda to splasne. Ništa od toga nema. On je ćelav, izgužvan, star i umoran. Mene je u tom trenutku počeo da boli zub i glava. Čini mi se desni. Kao da me je zub boleo, a to uvek stvara utisak potpunog jada. Onda mi je odjednom bilo vrlo teško. Šta je to, još 15 – 20 godina i biću star. Prošlo je jedva toliko godina od početka rata, a meni toliko treba da ostarim. Baš je gadna ta starost – zabeležio je Pavić anegdotu iz tadašnjeg bioskopa „Zvezda“.
ŽIVOTNI SARADNIK
Na komemoraciji je više puta istaknuta uloga koju je Sinišina supruga Ljiljana Pavić imala u njegovom životu i radu. Na odjavnim špicama potpisivana je kao saradnik na scenariju, ali je ona mnogo više od toga. Njegov najbliži i najvažniji životni i profesionalni saputnik bez koga Siniša ne bi ostavio tako veliko i kvalitetno delo.
