IZMEĐU ostalih pitanja koja su posle Brionskog plenuma tendenciozno pokrenuta u našoj štampi, našla je svoje mesto i akcija prikupljanja oružja u Autonomnoj oblasti Kosovo i Metohija.
PROVERE Aleksandar Ranković na Kosovu 1953. godine, Foto Arhiv porodice Ranković
Radi se, u stvari, o jednoj legalnoj akciji koja je imala za cilj da se otkrije i oduzme neprijavljeno oruže kojim su se građani ove oblasti snabdeli u toku rata i posle oslobođenja zemlje. Takva je akcija povremeno sprovođena i u drugim krajevima Srbije.
Inicijativa za ovu obimnu akciju potekla je od organa vlasti i političkih foruma Srbije u vreme velike aktivnosti neprijateljskih elemenata na Kosmetu. Tada su otkrivene mnoge ilegalne organizacije koje su već imale svoje političke programe i statute. To više nisu bile male i nepovezane grupe nego organizacije sa objedinjenim rukovodstvom, sposobne za izvođenje značajnih neprijateljskih akcija. Te organizacije su veoma uspešno održavale ilegalne veze sa Albanijom, koristeći prelaze na granici, kao i sva druga raspoloživa sredstva. One su bile politički i organizaciono toliko ojačale da su preko noći vrlo uspešno rasturale letke neprijateljske sadržine, ispisivale parole, isticale albanske zastave, organizovale prihvatanje i prebacivanje svojih agenata preko granice.
Sem toga, planirani su atentati na naše vodeće ljude – Srbe, Crnogorce i Šiptare. Veoma često je dolazilo do oružanog sukoba na državnoj granici, gde su gubili živote organi vlasti i pripadnici pograničnih vojnih formacija. U tim organizacijama imala je vidno učešće šiptarska inteligencija, a među njima nisu bili retki ni bliski rođaci i sinovi naših ministara i drugih rukovodilaca.
Nema sumnje da su te organizacije i njihove političke akcije imale korene u ekonomskoj i kulturnoj zaostalosti te naše pokrajine. No, i pored toga, ipak su njihovi članovi regrutovani uglavnom iz redova reakcionarnog balističkog pokreta, u kome su okupatori imali moćnu podršku i svestranu saradnju u borbi protiv naše oslobodilačke vojske. Na takve snage se oslanja i Albanija kada postavlja svoje teritorijalne zahteve prema Jugoslaviji.
U akcijama organa vlasti i političkih foruma na otkrivanju i razbijanju tih organizacija dolazilo je do mnogobrojnih javnih i zatvorenih sudskih procesa. Sudske kazne su bile relativno oštre. Prilikom hapšenja i izvođenja pred sudove prilazilo se diferencirano. Sudske mere su preduzimane samo protiv rukovodilaca, špijuna, diverzanata i atentatora, a obični članovi organizacija su samo privođeni radi upozoravanja.
Teška politička situacija nametala je i određene mere u toj oblasti. Uostalom, takve mere nisu bile ništa novo, jer su one, u manjim razmerama, povremeno primenjivane i u drugim krajevima Jugoslavije. Na Kosmetu su imale šire razmere pa su, razumljivo, bile osetljivije nego drugde.
ODLUKU o pokretanju ove akcije doneli su politički forumi Srbije. Mene su o tome obavestili Penezić, Veselinov i Stambolić i predložili mi da o toj njihovoj odluci upoznam Tita i ostale drugove.
Učinio sam to pre nego što je otpočela akcija. Prvo sam obavestio Tita a potom, na sednici, i sekretarijat IK. Saglasnost je bila potpuna. Tito je oštro zamerio što se nije još ranije oduzelo oružje. Po vojnoj liniji Gošnjak je ne samo potvrdio takvu ocenu situacije u toj oblasti, nego je iznosio i svoje podatke. Objašnjavao sam zakašnjenje političkim motivima, kao i osetljivošću Šiptara koji se nikada nisu rado odvajali od puške. Ta njihova osetljivost i ukorenjeno nepoverenje potiču iz vremena njihove nacionalne obespravljenosti u staroj Jugoslaviji, iz vremena kada je velikosrpska buržoazija vršila razne pritiske na šiptarsko stanovništvo. Zbog toga sve te okolnosti moraju biti prisutne u sprovođenju pomenute akcije; potrebno je odvojiti neprijatelje s oružjem od ostalih građana Šiptara, Srba, Crnogoraca. S tim napomenama povereno je izvođenje ove akcije republičkoj i oblasnoj Udbi, uz punu političku pomoć i saradnju društveno-političkih organizacija.
Akcija je poprimila široke razmere, malo-pomalo dobila je obeležje malog razoružavanja prvenstveno neprijateljskih elemenata, koji su podsticani od ilegalnih grupa i organizacija da nabavljaju novo i čuvaju staro oružje. Milicija je u toj akciji nailazila na nepredviđene teškoće. Verujem da je bilo i izvesnih nepravilnosti i prenagljenosti u sprovođenju ovog zadatka, ali su one bile uslovljene oštrim otporom vlasnika skrivenog oružja. Podaci o količini pronađenog i oduzetog raznovrsnog oružja mogu se videti u arhivima, ukoliko nisu spaljene kao „zlodela“ Državne bezbednosti ili iz nekih drugih razloga. Mene su tada službeno obavestili da je pronađeno u dobro očuvanom i ispravnom stanju oko 26.000 komada raznih vrsta oružja. Između ostalog, bilo je dosta lakih i teških mitraljeza, poneki brdski top, minobacač, dosta ručnih bombi i slično.
Ovo su nepobitne činjenice koje se, same po sebi, nameću, kao i ocene i zaključci o sprovedenoj akciji. Zato se neću upuštati u analiziranje pobuda za drugačije, krajnje izopačeno pisanje u štampi o ovim događajima posle Brionskog plenuma. Ali, istine radi, moram reći da će patnje kojima su danas tako grubo izloženi pojedini izvršioci ovih zadataka ostati neizbrisiva mrlja na savesti onih koji su im postavili te zadatke.
Budućnost će pokazati kakve sve političke posledice mogu da nastanu iz politikantskog razbuktavanja strasti na ovim i ovakvim pitanjima. Sve se može izokrenuti i podrediti potrebi trenutka, prećutati čak i sopstvena odgovornost, ali istina se ne može trajno pokopati dokle god postoje živi svedoci događaja.
JULSKI dani 1966. su doneli pravu poplavu priča. Namera je bila da se stvori i raširi neka nova fama oko mene i o meni. Ljude je trebalo bilo čime privikavati na drugačija razmišljanja o meni, prilagođena potrebama inspiratora izmišljotina o ozvučavanju i prisluškivanju. Postao sam preko noći kriv za sve što nije bilo dobro.
Sudeći po tim pričama, za mene je postojala ozbiljna opasnost da uobrazim kako je u ovoj zemlji svako dobro i svako zlo nastajalo i završavalo isključivo mojim radom i rukovođenjem. Ne znam kako se pri tome osećaju oni sa kojima sam najbliže sarađivao, ali znam da bi bilo neskromno da prigrabim za sebe tako visoke zasluge koje mi se sada oberučke nude.
Neki su se, naprečac, uslužno proglasili žrtvom mojih zuluma koje sam – kažu – godinama nezapaženo sprovodio u Partiji i u zemlji. Ti „neki“ su koristili ovu klimu da uzajamnim amnestiranjem prečiste međusobne račune iz prošlosti, žureći da što više opterete moj račun koji je ionako u likvidaciji. Ali, promašaj je očevidan. Jer, ako bi se precizno sabrali svi naši zajednički poslovi, neizbežno bi se došlo do uverenja da su moji vrli ortaci, nesolidnim inventarisanjem zajednički stečenog dobrog i lošeg, napravili pogrešnu računicu, otpisujući isključivo na moj račun i svoju i zajedničku škart robu.
Kada bi se ovde radilo o običnom promašaju ili pukoj zaboravnosti, ja bih svakome pomogao da se priseti stvarnih činjenica. Ali, pošto je sve podređeno jednoj konjukturnoj kampanji, meni ne ostaje drugo nego da notiram samo neke događaje koje pojedinci izopačuju da bi stvorili svoj politički kapital.
Ovo činim i zbog toga što je Brionski plenum pokazao da je kod nas, kad je u pitanju blaćenje Rankovića, sve dozvoljeno. Niko se ne mora plašiti da će direktno biti uhvaćen u laži, jer su onome na koga se one odnose uskraćene sve mogućnosti odbrane i opovrgavanja neistina.
RAĐANjE LEŠINARA
SADAŠNjI uslovi u Jugoslaviji rađaju lešinare i lešinarenje…Navešću jedan primer koji će najbolje ilustrovati takvu atmosferu. Jedan od gardijskih oficira, dežurni u mom porodičnom stanu, posle Brionskog plenuma pozivan je šest puta na saslušavanje. Svaki put je morao da ponavlja svoje odgovore na postavljena pitanja. Inspiratorima ovakvih intriga smetalo je što su dežurni oficiri danonoćno imali pristup u sve prostorije mog stana, a posebno što su redovno držali pod ključem moju radnu sobu, kako preko noći, tako i kad sam bio duže ili kraće odsutan.
SUTRA: NATEGNUT RAZGOVOR SA DRAŽOM MIHAILOVIĆEM