SVAKI pisac se trudi da delo udomi u bar delić večnosti ali prava mera uspešnosti takvog posla se može sameriti tek onda kada pisac i sam postane večnost.
Foto A. Stevanović
Kada se pretvori u pamćenje koje je zaslužio i sećanje u kome emocije i prijateljska iskustva i refleksije ustupaju mesto pravim vrednostima. Ratko Adamović je mnogo toga osvojio već za života, sada kada je zakoračio u večnost verujem da se oseća kao kod svoje kuće. Sa svim onim vilinskim i mističnim bićima i dajmonionima kojima je naselio svoje priče i romane. Dozivao ih je u tajnovite i tajnovide predele svojih pripovesti da pokaže svu kompleksnost egzistencije i sve zatamnjene prostore duha u kojima čovek mora da ponovo pronađe istinskog sebe. Njegove knjige su putokazi ka tim prostorima, u životnom iskustvu ali i “Iza Boga”, kako glasi naslov jednog od njegovih antologijskih romana. Upravo to Iza je bila opsesivna alegorijska okosnica Ratkovog pripovedanja, podtekst teme i simboličko poentiranje. Znao je da je nepojamnost čovekovog unutrašnjeg sveta beskrajnija i tajanstvenija od svega što postoji u neposrednoj pojavnosti, otvarao je puteve naporednosti božanskog i demonskog želeći da oslika simbolička upozorenja o večitim ishodištima straha, strepnje i ugroženosti.
Ali nije Ratko bio samo pisac mističkih otajstava i velikih poniranja u senke naših karaktera i ezoterijske prostore. Bio je i veliki erudita, kosmopolita, član i deo velikih bratstava, posednik tajne ali i čovek koji je kulturu razumevo dubinski, kao neophodnost komunikacije i prožimanja. Kako drugačije objasniti dugogodišnje uređivnje kultne “Tribine Francuska sedam” i mnoštvo tekstova o prevedenim knjigama čime je hteo da ukaže na zanimljive naslove objavivši tekstove o njima u dva izdanja hrestomtije U vrtovima duha (“Prosveta” 2002, 2014). Na koricama ovog jedinstvenog bedekera Ratko je napisao: “Dozivanja sa ovih balkanskih strana onih koji svetom misle, pišu, tragaju za prostorima i izvorištima duha, njegovim smislom i smislom takvog traganja. Dozivanja onih koji sa druge strane jezičkih ograda i nanosa različitih kulturnih tradicija, obitavaju u prostorima univerzalnog, u svojim alhemičarskim radionicama posvećenja, iz kojih su do nas stigla neka od izuzetnih ostvarenja.”
Pisac koji je na velika vrata, već sa prvom knjigom – “Žuta podmornica”, osvojio čitaoce i žiri koji joj je dodelio nagradu “Mladost” (nagrada za najbolju knjigu u rukopisu u Jugoslaviji 1971), imao je potrebu da sebe i potencijlne čitaoce oslušne i prepozna, ponekad i sazna, u drugim piscima, jezicima i mišljenjima. To je osobina velikih duhova kao i široka, prebogata i beskrajna amplituda mišljenja i analogija koja kreće od nebeskih otkrovenja do eksplozivne metaforičnosti karakterološkog artefakta – crnih sportskih gaća. Ne želeći da snižavam vrednost Ratkovog dela, Bog na nebu, patuljci, adepti, trolovi” i ini stanovnici njegovih knjiga, književna čaršija beogradska posebno, znaju koliko sam ga voleo i cenio, drugačijeg i originalnog.
Ali, kada sam pročitao u “Književnim novinama” priču “Bratstvo crnih sportskih gaća” istkanu od duhovite ironije i britkog sarkazma, otvorila se istinska slika o dinaroidima i novopridošlim građanima koji osvajaju i usvajaju crne gaće kao odličje novostečenog “gospodstva”, praktične, bez nijansi kao njihovi karakteri, prepune kompromisa i skrivene i nevidljive prljavštine” i svega onoga što je činilo (i čini!) karakter brzostvorenih građana i svega onoga što je iz njih niklo i izraslo u kasnijim generacijama. Kakva “Filozofija palanke”, kakvi bakrači, tanatološke studije i (para)mitološke tlapnje, tribalske politike i politika tribalstva” sve je to luk i voda u odnosu na ovu priču/studiju koja nas je pojasnila i razjasnila i obeležila – gaćama a ne odlikovanjima. Prepuno je delo Ratka Adamovića takvih detalja, centralni deo romana “Besmrtni kaleb – priča o građenju knjige” je nešto najlepše i najveće što sam o knjizi pročitao u svojih pola veka intenzivnog čitanja, i to sam mu stalno govorio i to stalno govorim. Ratko Adamović je imao dosta čitalaca, malo onih pravih a još manje onih koji uzaludno tumaraju po lošim verzijama i još lošijim prevodima jeftinih misterija ne znajući da je među njima živeo pisac koji je od priče pravio misteriju a od misterije priču, neki to zovu kreativna razmena a neki književnost. Ratko Adamović je bio istinskim posvećenik takve književnosti, duboke ozbiljnosti i dečije radoznalosti i oduševljenja knjigama koje je stvarao.