PISAĆA mašina, rukopisi, lična biblioteka, košulje, odela, leptir-mašna, naočare, samo su deo bogate zaostavštine pesnika Branka Miljkovića izložene u spomen-sobi u Nišu. Skoro sve što je ostalo u njegovoj kući, u sobi u kojoj su nastajali najlepši stihovi, Brankovi roditelji su, nakon pesnikove iznenadne i do sada nerazjašnjene smrti, poklonili gradu u kojem je rođen i gde je živeo.
Foto: J. Ć.
– Oni su 1971. godine poželeli da čitavu zaostavštinu svoga sina poklone Narodnom muzeju u Nišu. Hteli su da to ostave Brankovom rodnom gradu. Zaostavština broji više od 1.700 predmeta. Od toga su nama najznačajniji rukopisi i lična biblioteka Branka Miljkovića i nešto ličnih predmeta iz njegove radne sobe tako da je to sve izloženo. Jedan veći deo izložen je u stalnoj postavci, a vremenom ćemo je menjati tako da će moći da se vidi i ono što do sada nije bilo izlagano. Dakle u pitanju je jedna obimna građa na kojoj se radi konstantno i koja je do sada većim delom objavljena – kaže Jelena Bogdanović, kustos književnih zaostavština “Branko Miljković” i “Stevan Sremac”, koji danas dele spomen-sobu u Nišu, gradu koji će im večno biti zahvalan.
Da je danas živ, “princ pesnika”, napunio bi 29. januara devedeset godina. Pod okolnostima koje nikada nisu razjašnjene, njegova životna priča, čiji kraj je predvideo u svojoj poeziji, završila se na periferiji Zagreba, u 27. godini. Samoubistvo, svojevoljno ili pak fingirano, označilo je kraj jednog mladog života i tek započete književne karijere.
Nišlije sa ponosom ističu da je jedan od najtalentovanijih pesnika posleratne generacije pesnika rođen u tom gradu, gde je pohađao osnovnu školu, a zatim i najstariju nišku gimnaziju “Stevan Sremac”.
– Nije se pojavio još uvek neko ko bi zasenio takvu slavu kakvu je proneo Branko. Tako i ovde u spomen-sobi nizom manifestacija i događaja tokom čitave nedelje, čuvamo uspomenu na pesnika. Imali smo posetu OŠ “Branko Miljković” koja je takođe imala jedan mali program ovde u čast Branku. Takođe su nam gosti iz Udruženja književnika “Branko Miljković” tako da imamo malu proslavu od velikog značaja – kaže Bogdanovićeva.
Jednu od najpoznatijih Brankovih pesama, “Uzalud je budim”, tumačili su mnogi književni teoretičari, kritičari i pesnici. Prema rečima pisca Dejana Stojiljkovića, iza nje stoji jedna ratna ljubavna priča.
Naime, u Brankovom komšiluku, te nesrećne 1944. godine kada su rušilačke bombarderske eskadrile naših “saveznika” zasipale bombama grad na Nišavi, živela je devojka po imenu Ruža. Kažu da je bila neviđena lepotica. Branko je tada imao deset godina i stalno je viđao Ružu, a verovatno i bio zaljubljen u nju, baš kao i većina dečaka iz ulice. Za Uskrs, 1944. u do tada najrazornijem bombardovanju Niša, teško je ranjena i završila je u komi. Tih dana, Nišlije su svakodnevno ponavljale jedno te isto pitanje: “Je li se probudila Ruža?”
– Ruža se nikad nije probudila, a on je nekoliko godina kasnije napisao pesmu posvećenu njoj. “Uzalud je budim” biće naslov njegove prve zbirke pesama koja će mu doneti slavu i neprijatelje, podjednako. Bežeći od zla koje je tumačio kroz svoje stihove, put će ga odvesti do Ksaverske šume u predrgrađu Zagreba – napisao je na svom zvaničnom sajtu Dejan Stojiljković.
Škola, ulica i nagrada
U NIŠU, pored spomen-sobe, ime po velikom pesniku nosi i jedna osnovna škola i to jedina u Srbiji, zatim jedna ulica i jedna književna nagrada. Spomenik Branku Miljkoviću postavljen je u dvorištu škole i ispred Narodnog pozorišta.
