Veroučitelj Dragan Vidosavljević je, pre nekoliko meseci, pokrenuo akciju kako bi prikupio novac da bi kuća petočlane porodice Stefanović iz vlasotinačkog sela Donje Gare bila priključena na električnu mrežu.
foto: privatna arhiva
Ovu inicijativu podržali su brojni donatori. Među njima je i veliki broj dece iz Gimnazije i osnovnih škola „8. oktobar“ iz Vlasotinca i „Sveti Sava“ iz Gložana, pa je u dom sa troje mališana struja stigla pre desetak dana.
– Najdraže mi je to što su oko dve trećine neophodnog novca prikupila deca i tako još jednom pokazala da uz veliki broj skromnih priloga može da se uradi mnogo. Značajna je bila i pomoć članova i prijatelja vlasotinačkog „BMV moto kluba“ koji su obezbedili ostatak sredstava. Svi su pomogli koliko su mogli, a namera nam je bila da uključimo što više pojedinaca. Ovo je neka vrsta laičkog liturgijskog okupljanja i to je obrazac po kome nameravamo da delujemo i ubuduće – objašnjava Vidosavljević.
Ovo nije prva pomoć porodici koja se iz Rumenke, kod Novog Sada, doselila u vlasotinačko planinsko selo. Mnogi se trude da im pomognu i da podrže njihovu odluku da se vrate svojim korenima.
– Od kada sam čuo za tu porodicu trudio sam se, sa prijateljima kluba, da pomognem koliko mogu. Obezbedili smo im novu stolariju, kao i deo neophodnog nameštaja, a podržali smo i akciju da konačno budu priključeni na električnu mrežu – dodaje Miodrag Nikolić, predsednik vlasotinačkog udruženja ljubitelja dvotočkaša.
foto: privatna arhiva
Bosiljka i Ivan Stefanović kažu da im svaka pomoć veoma znači, jer im menja život na bolje. To im je posebno važno zbog njihove dece Stefana(6), Milice(4) i Lazara(2) zbog kojih su se i odlučili da napuste život u gradu i da se vrate na Ivanovu pradedovinu.
– Poželeli smo život u prirodi radi naše dece. Najvažnije nam je da imamo zdravu vodu, vazduh i hranu. Okruženi smo plodovima prirode i koristimo ih koliko god možemo. Želeli smo da nam deca odrastaju zdravo, i u fizičkom i u mentalnom smislu, a od kada smo ovde oboje imamo više vremena za njih i njihovo vaspitanje. Kuća je stara, ali smo je sopstvenim sredstvima i uz pomoć dobrih ljudi delimično obnovili i mogu da kažem da se nismo pokajali – priča nam Ivan.
foto: privatna arhiva
Ova porodica od sigurnih prihoda ima dečiji i roditeljski dodatak. Međutim, kažu da na selu nemaju ni velike rashode tako da, uz Bosiljkinu privremenu zaradu, koju ostvaruje kao spremačica u obližnjoj školi, uspevaju da žive normalno. Nameravaju da se bave stočarstvom. Imali su koze, pa ovce, a sada i kravu, kao i 20 košnica pčela, ali do struje nisu mogli sami.
– Za osvetljenje smo koristili agregat, uz velike troškove za gorivo. Nismo mogli da priključimo frižider, pa smo svu kvarljivu hranu držali napolju. Bosiljki se i sada dešava da tamo krene kada joj zatreba nešto od namirnica – smeje se Ivan uz veliku zahvalnost svima koji im menjaju život na bolje.
DA DEDOVINI UDAHNE NOV ŽIVOT
Ivan je u Donje Gare stigao sa dozvolom za rad u Nemačkoj, gde su jedno vreme i živeli. On je tamo radio kao vozač kamiona i dobro je zarađivao, ali većinu dana nije bio kod kuće sa svojom porodicom.
– Mogli smo da ostanemo u tuđini, ali to nije život kakav sam sam sebi, svojoj supruzi i deci želeo. Tada sam presekao i odlučio da se vratim pradedovini i da ovoj kući, ali i selu, udahnem nov život – zaključio je Ivan.
Bosiljka nam priča da kada su stigli u Donje Gare nisu imali ništa i da su prvu noć proveli na sunđerima na podu, dok su im delovi dotrajalog plafona padali na glavu.
– Stalno smo radili na obnovi novog doma. Kada smo napravili kupatilo shvatili smo koliko je deci bilo lepo dok su se kupala u koritu. Skromni smo. Naučili smo da nas male stvari čine srećnim. Započeli smo i obnovu poljoprivrednog gazdinstva. Baveći se seoskim poslovima, učili smo na svojim greškama. Radili smo po knjigama, ali to ne vredi mnogo, jer su surovi uslovi na planini tražili drugo – priseća se naša sagovornica.
Ona ističe da se na dobro čovek brzo i lako navikne, ali da još uvek ne veruju da imaju struju. Kaže da im i sad nedostaje zvuk agregata na koji su se svi navikli. Televizor nemaju, niti ga žele. Kaže da su deca stalno napolju i da odrastaju u dvorištu i u krošnjama drveća, baš kao što je to bilo nekada.
PODRŠKA SA SVIH STRANA
Stefanovići imaju i podršku vlasotinačkog Udruženja poštovalaca Svete Gore Atonske.
– Pomagali smo im kad god smo mogli i koliko smo mogli. I letos smo ih posetili i odneli poklone. Radi se o porodici koja je svake nedelje na liturgiji u ovdašnjoj crkvi ili u nekom od manastira. Deca su im dobrodušna, srdačna, lepo vaspitana i to je nešto što nas oduševljava, kao i činjenica da su njihovi roditelji izabrali selo sa namerom da tu pošteno žive od svog rada – kazao je Srba Takić, predsednik Udruženja.
