BOJKO Stoiljković, penzioner iz Medoševca, jedan je od najvećih kolekcionara oldtajmer motocikala u Srbiji. “Lambreta”, “puh”, “prima”, “varburg” ili TZ, samo su deo vredne kolekcije koju Bojko čuva i održava sa mnogo ljubavi. Osim što ih je, kako kaže, sačuvao od zaborava, svim dvotočkašima starim više od 40 godina, vratio je, ali i produžio život barem za još pola veka.
Foto: J. Ćosin
– Ove motore radim već 10 godina. Ima oko 30-40, ali su na drugom placu, jer nema mesta za sve. Ja sam im produžio život za 50 godina. Oni imaju 50 do 60 godina. Jedan najmlađi u ovoj prostoriji je 45 godina, a najstarija je gospođa, krem boje, to je “NSU lambreta”, 70 godina. Karakteristična je po nekim rešenjima to je jedan od prvih motocikala, a veoma je važna i moja generacija se seća tog motora, na njemu je naša Beba Lončar snimila svoj kultni film “Ljubav i moda”. Nije baš na ovom, ali na takvom tipu motora – priča za “Novosti” Bojko.
Svaki motor kod njega je priča za sebe. Svakom zna istoriju, poreklo, svaki je obeležio nečiji život ili sudbinu, pa su mu s toga još i draži.
Nisu na prodaju
SVOJE motore ne prodaje, a ljubimci su mu mnogi iz kolekcije. Ljubav prema motorima preneo je i na sinove. Voze i moderne motore, ali za Bojka, jedino oldtajmeri imaju cenu.
Bojko je ponosan i što je pet godina nakon penzije proveo putujući po Evropi sa novinarom Jovanom Memedovićem kome je pomagao oko emisije “Sasvim prirodno”, pripemao hranu i organizovao putovanja.
Sve je počelo kada je u njegovo dvorište, kada je imao samo 16 godina, stigao jedan prvih 10 “tomosa” u Nišu. Bio je to poklon od njegove majke, a motar je i dan-danas u voznom stanju, iako je samo promenio boju i izgled.
– Vozio sam ga, pravio se važan, i sredio sam ga, on je u izuzetnom stanju, ima papire, može da se registruje. Ja od tada nisam bez motora nikada bio. Tada nije bilo limuzina, malo je motora bilo. Njime sam išao u školu, u Gimnaziju, ali i na izlete, pa i do Beograda i Skoplja – priseća se ovaj zaljubljenik u dvotočkaše.
Na davna vremena podseća ga i čuveni “soleks”. Svako ko je, kako kaže, živeo i Nišu, ili makar prošao kroz njega sedamdesetih godina, seća se slike kada su parkinzi bili puni “fića” i “soleksa”.
– Prema Elektronskoj industriji toliko ih je bilo puno da ide kolona, ono uvek je bila gužva velika, “fiće” i “soleksi”, po neki “tristać”… To je “soleks” francuski koji je bicikl, pravi bicikl, sa pomoćnim motorom. Vozite kao bicikl i samo jednu komandu promenite i on počne da radi sam i da troši 300 grama mešavine na 100 KM i da se ne čuje. Tako je rešen. Ima neka rešenja koja se sada teško kopiraju, jedva sam uspeo da ga napravim, da pali i da vozi. Imam još jednog, ali imam poteškoće da ga sredim. Inače je to uvezeno pre 60 godina za sve prosvetne radnike, ko je hteo da kupi na kredit, dala je država i za nekoliko fabrika elektronske industrije. To je voženo i voženo, a sada ih ima malo, mnogo je vremena prošlo – priča nam Bojko i dodaje da je srećan i ponosan što ih ima dva.
Svi motori nalaze se u garaži i na obližnjem placu, ali jedan od njih krasi dom i dvorište porodice Stoiljković.
– Motor sa prikolicom je nešto karakteristično, takođe neobično i veoma retko. Moja istraživanja su pokazala da ima jedan u Crvenoj Reci kod Bele Palanke, koji je u veoma jadnom stanju, ali ispravan, čovek vozi drva u njemu, i selu kod Aleksinca, u Beogradu nekoliko od kojih je jedan snimao Paju i Jareta u “Kamiondžijama”, u Vršcu dva komada i ovaj kod mene i više ne znam – počinje priču o njemu Bojko.
Zbog fabričke greške koja je kasnije otkrivena i nije mogla da se popravi, urađeno je svega 200 primeraka u fabrici “Tomos”.
– Motor je imao grešku koju nisu uspeli sami inženjeri da isprave, a to je veza između motora i prikolice koja je bila kruta i reagovao je motor na svaku rupu u koju upadnu točkovi. I obustavili su proizvodnju. Ja sam uspeo sa drugarima i Vojkanom, a on je majstor vrhunski, da ga kompletiramo i ispravimo tehničku grešku i vozimo ga. Njegova istorija je tako burna. Pokupila ga pre 60 godina Ugostiteljska škola za svoje potrebe, da teraju robu, vezu, razvezu po školama doručak za decu i tako dalje i to je stalo. Onda ga je otkupio jedan sodadžija koji je njime odvozio godinama sokove, klakere u ugostiteljske objekte. Od njega je došao u Popovac. Kupio ga je Vuke Ilkin, poznata lepa i bogata porodica, i njime vozio jaja sa svoje farme na pijacu u Niš, svake subote. Ja sam ga tada gledao. Kada je on prestao to da radi motor je stajao, bio zatrpan đubretom, i ja sam otišao kod njegovog sina da ga kupim. On mi ga je poklonio jer je to uspomena na njegovog oca. Uz velike napore kompletirao sam ga i sa svojim prijateljima majstorima otklonio fabričku grešku – ispričao nam je Bojko, koji je celog život radio kao ekonomista.
