DAN posle tragedije bio sam ovde, da tražim bar nešto što je pripadalo Ani i Ivanu, i u svemu video mnogo tužne simbolike.
Foto Arhiva
Uvek smo, u svojim novčanicima, nosili naše fotografije. Zamislite, kad sam u tom gotovo sprženom vagonu pronašao Ivanov ranac koji mi se raspadao u rukama. Izvadio sam novčanik i otvorio ga. Navrle su mu suze na oči i sav sam se naježio. Njegova je slika izgorela, a moja ostala čista…
Foto: Privatna arhiva
Ovo je juče za “Novosti” ispričao Milan Marković, brat i dever dvadesetpetogodišnjaka Ivana i Ane Marković koji su bili među najmanje 15 žrtava jezivog zločina NATO-a počinjenog 12. aprila 1999. u Grdeličkoj klisuri kada su projektili Alijanse raketirali međunarodni putnički voz 393 na relaciji Beograd – Niš – Skoplje.
Foto: Privatna arhiva
Teško sa bolom u glasu Milan kaže i da se članovima porodica nastradalih čini kao da se sve juče desilo.
– Ostali smo bez najmilijih i njih nama niko ne može da vrati, a da li će pravda, da li će kazna, stići one koji su nam ih oduzeli, ne znam. Vi znate i kakve su sve konstrukcije pravljene posle ovog zločina da bi se opravdali za zlo i mučko ubijanje civila. Jeste ljudski praštati, ali za ovako nešto, to je baš teško. Ja lično, niti sam oprostio, niti sam zaboravio – sa suzama u očima kazao nam je Milan.
foto: I.Mitić
On je, ovom prilikom, još jednom demantovao da je Ana Marković, rođena Bjeletić, bila trudna, ali bi ona i njen Ivan, kao i mali Branimir Stanijanović koji je tada imao šest godina, danas verovatno bili roditelji i radovali se svojim i uspesima svoje dece. Živeli bi živote koje su NATO zločinci prekinuli svojim bombarderima.
BEZDUŠNO PRAVDANjE ZLOČINA
GRAĐANI Grdelice ne mogu da zaborave slike delova ljudskih tela koji plutaju rekom i vise sa grana drveća. Pričaju da je krvi bilo svuda, da su se čuli jauci preživelih putnika, a da se u nozdravama osećao miris spržene kože. Bol zbog mučeničkog stradanja nedužnih ljudi produbljivana je i narednih dana bezdušnim pravdanjem zločina koji je ostavio ožiljke na dušama onih koji i danas liju suze za najmilijima, položu im cveće i pale sveće.
Cveće i sveće kraj spomen-ploča poginulima položili su i članovi ostalih porodica koje su u ovom NATO zločinu izgubili najrođenije. Biljana Đurić svake godine preplače tradicionalno komemorativno okupljanje. Ona je u bezdušnom raketiranju voza prepunog civila, na ulazu u Grdeličku klisuru, izgubila šestogodišnjeg brata Branimira Stanijanovića i roditelje, Divnu i Vidosava.
– Svaki put je teško da se dođe na mesto njihovog stradanja. Ni posle 25 godina za njihovu smrt niko nije odgovarao, a i šta bi to nama značilo. Hoće li ta kazna mene da zagrli – zapitala se Biljana.
Komemorativnom skupu na dan kada su avioni NATO alijanse raketama spržili vagone putničkog voza i to u trenutku dok je prelazio Bistrički most, preko Južne Morave, prisustvovao je i Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, veliki broj građana, predstavnici državnih i lokalnih institucija. Oni su položili vence i cveće kraj spomenika na kome je uklesana poruka: “Ne treba se bojati ljudi, već onog neljudskog u njima”.
Opelo stradalima služio je vladika niški Arsenije sa leskovačkim sveštenstvom. Intonirana je i himna Srbije, a pošta svim žrtvama ovog bezumnog čina odata je i minutom ćutanja.
Foto: I. Mitić
– Ovde smo na mestu svetom, mestu stradanja i mestu simbolu bestijalnosti i zločinstva onih koji su, pre tačno 25 godina, svojim termovizijski navođenim bombama raketirali putnički voz. Nismo ni svesni da smo se sabrali na mestu na kome smo imali prilike da vidimo kako nastaje mučeništvo, jer ljudi koji su ovde stradali jesu zaista pravi mučenici modernoga doba – istakao je ministar Nikola Selaković.
On je naglasio da se ovo mesto izdvaja u odnosu na sva ostala mesta po tome što nije raketiran most, već putnički voz pun “našeg mnogostradalnog naroda”.
– Tog 12. aprila, drugog dana Vaskrsa, Hristos je pobedio smrt, a zahvaljujući ovim okupljanjima i molitvama, za pokoj duše stradalih, i mi smo pobedili one koji su hteli da nas unište i nismo im omogućili da izvrše svoje besramne i zločinačke ciljeve – zaključio je ministar Selaković.
Generalni direktor “Srbija voza” Ivan Bulajić je poručio da je naša obaveza da pamtimo i da nikada ne zaboravimo.
foto: I.Mitić
– Već 25 godina čekamo pravdu, kao zrno utehe, ali pravde za male narode na svetu više nema, tako da je naša odgovornost još veća, da svake godine dođemo ovde i da pamtimo – rekao je Bulajić, dok je gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović podsetio da je Grdelička klisura bila poprište nezapamćenog užasa, a da patnja i bol ostaju duboko usađeni u našem kolektivnom sećanju.
Dok preko mosta na Južnoj Moravi, uz tradicionalni jednominutni zvuk sirene, prolazi voz, nema čoveka koji se ne naježi na pomisao da su na ovom mestu padale bombe i sa sobom odnosile mladost i budućnost naše zemlje.
U VOZU BILI SAMO CIVILI
NEVERICA da je NATO bombardovao voz u kome nije bilo vojnika i danas traje. Alijansa je prvo negirala raketiranje, ali ga je kasnije potvrdila i nazvala “kolateralnom štetom”, pa je čak pokušala i da ga opravda navodima da je bilo kasno da pilot zaustavi rakete kada je shvatio da voz stiže na most. Za to su iskoristili i sramni “argument” – snimak za koji je kasnije ustanovljeno da je ubrzan gotovo pet puta, čime je lažirana i brzina voza.
Na ovom mestu poginulo je najmanje 15 osoba, dok je teško povređeno više desetina ljudi. Tačan broj nastradalih nikada nije utvrđen, jer je identifikacija tela iz sprženih vagona bila otežana.
