Trener iz Vranja Joca Ristić svojom objavom na društvenim mrežama, pričom o dečaku Mihajlu pokrenuo je lavinu komentara, mada su uglavnom svi saglasni da je priča o malom Mihajlu čiji je on trener, priča koja najbolje islustruje sadašnjicu.
FOTO: Privatna arhiva
Uz fotografiju malog Mihajla ovaj cenjeni trener je objasnio kako današnja deca gledaju na obaveze, ali i bez mnogo okolišanja polazeći od sebe okrivio roditelje zbog toga.
Foto: Facebook/Joca Ristić
14:45 selo Zlatokop na nekoliko kilometara od Vranja. Naš polaznik škole fudbala Mihajlo Anđelković 12 godina, čeka autobus kako bi došao na trening koji počinje u 15 i 30. Otac i majka su na poslu , Mihajlo drugog izbora nema, često kada je lepo vreme dolazi biciklom na trening.
Ako uzmemo u obzir da će mu se trening završiti oko 17 sati, dok sačeka opet bus on će biti kući negde sa prvim mrakom. Ljubav,volja, želja, odricanje!!!
Sve ono što fali sadašnjim generacijama.
Za razliku od dečaka njegovog uzrasta koji žive u gradu na 500 metara ili kilometar od stadiona i kojima treba 15 do 20 minuta laganog hoda da dođu na trening, a koje roditelji dovoze i odvoze sa treninga ili ako nisu u mogućnosti deca dolaze taksijem, a isti taj taksi ih čeka i posle treninga.
Za to vreme dok čekaju decu roditelji se maksimalno potrude da procene i ocene rad trenera koji u većini slučajeva nije po njihovom ukusu i koji ne zadovoljava njihove visoke kriterijume.
Jedan moj kolega inače profesionalni fudbalski trener jednom prilikom u nasem neformalnom razgovoru je rekao: “Srbija je zemlja u kojoj ima šest miliona trenera, šest miliona lekara, šest miliona političara ….” Svi znamo sve i svi se u sve razumemo.
U vremenu moderne civilazacije i visoke tehnologije potpuno smo izgubili percepciju za pravim i istinskim vrednostima.
Sigurno je da je Mihajlo probudio u meni lavinu emocija koje smo izgubili isključivo našom krivicom. Onda kada smo sami spremali stvari za trening, kada smo igrali u pocepanim kopačkama, kada smo igrali i sa bušnim loptama i sve to istinski voleli.
Mi roditelji smo glavni krivci za sve loše što nam se dešava iz prevelike ljubavi prema deci, spremni smo na sve, samo ne da deci budemo uzor, autoritet ili model ponašanja.
A ko će ako ne mi? Koja je uloga roditelja?
Od kuće sve polazi i dolazi.Osnovno vaspitanje,kultura,radne navike. Deca su slika i prilika svojih roditelja. Liče na svoje roditelje i nose njihove karakterne crte.
A kakav je general takva je i vojska, kakav otac takav i sin , i tako je bilo u našoj tradiciji decenijama unazad.
Deca su toliko zašticena da u ovakvom sistemu odrastanja gde im je sve dozvoljeno, gde znaju svoja prava, gde ih roditelji štite i onda kada su kriva, ne da se neće formirati kao mentalno i fizički zdrave ličnosti , nego će ih roditelji nositi na leđima i finansijski izdržavati dok su živi.
A šta posle?
Ne razlikuje se Mihajlo mnogo od drugih dečaka sa sela (čast izuzecima i iz grada) što putuje i daje svoj maksimum na svakom treningu i utakmici. Na kraju krajeva ne mora ni da bude dobar fudbaler, ono što je sigurno biće dobar i odgovoran čovek. Jer ako on sa 12 godina ima tu odgovornost prema obavezama, tu hrabrost i Ljubav da sve preuzme na sebe , sigurno da će sa 27 ili 30 godina biti potpuno spreman za život, za sebe i svoju porodicu. Suma sumarum, kada budemo sredili svoj mikro svet, moci cemo da sređujemo i makro svet. A do tada gledaćemo stare fotografije, kada smo pikali loptu u školskom dvorištu , grudvali se na ulici, delili okrajak od hleba, skupljali sličice, gledali crtane filmove i voleli jedni druge.
A malo nam za sreću treba…..
